Bert Norton: T.S.Eliot

Bert Norton je prvi dio iz slavna Četiri kvarteta poeme T.S. Eliota, (1888 – 1965), a naziv je nastao po zamku koji je Elio posjetio u Engleskoj, Cotswoldsu, ranih godina dvadesetog stoljeća.Poemu je na srpski jezik izvrsno preveo I. Lalić.

BERNT NORTON

I

Vreme sadašnje i vreme prošlo
Oba su možda prisutna u vremenu budućem,
A vreme buduće sadržano u vremenu prošlom.
Ako je čitavo vreme večno prisutno
Čitavom vremenu nema iskupljenja.
Šta je moglo biti jeste apstrakcija
I ostaje trajna mogućnost
Samo u jednom svetu razmišljanja.
Šta je moglo biti i šta bilo je
Ukazuje na isti kraj, uvek prisutan.
Koraci odjekuju sećanjem
Niz hodnik kojim nismo krenuli
Ka vratima što ih nikad ne otvorismo
U vrt ruža. Moje reči odjekuju
Tako, u tvom duhu.
No u kom cilju
Uznemiriti prah na vazi s listićima ruže,
Ja to ne znam.
Drugi odjeci
Prebivaju u vrtu. Da ih sledimo?
Brzo, reče ptica, nađi ih, nađi ih,
Iza ugla. Kroz prvu kapiju,
U naš prvi svet, da li da sledimo
Varku drozda? U naš prvi svet.
Behu tamo oni, dostojanstveni, nevidljivi,
U kretanju bez žurbe, po mrtvom lišću,
U žaru jeseni, kroz vazduh treperav,
A ptica se glasila, kao odgovor
Nečujnom muzici skrivenoj u grmlju.
I neviđen pogled pređe, jer su ruže
Naličile cveću što ga neko gleda.
Tu nam oni behu gosti, primljeni, što i primaju.
Tako smo krenuli, s njima, u strogom rasporedu
Duž praznog drvoreda, do kruga živice
Da pogledamo dole u isušeni bazen.
Bazen suv, beton suv, smeđ  na ivicama,
A svetlost sunca ispunila je bazen vodom,
I uzdiže se lokvanj tiho, tiho,
I površina je blistala iz srca svetlosti,
A oni behu iza nas, odraz njihov u bazenu.
Pa pređe oblak, bazen beše prazan.
Idi, reče ptica, jer lišće beše puno dece
Skrivene uzbudljivo, a u njima beše smeh.
Idi, idi, idi, reče ptica: ljudski rod
Ne može podneti previše stvarnosti.
Vreme prošlo i vreme buduće
Šta je moglo biti i šta bilo je
Ukazuje na isti kraj, uvek prisutan.

II

Beli luk i safiri u blatu
Okolo osi zgromuljani.
Trepti u krvi struna pevna
Pod ožiljkom na staroj rani
Smiruje ratovanja drevnja.
Taj ples u arterijama
I kružni optok limfnog soka
U zvezdama su predočeni
U stablu uzlaze do leta
Krećemo se nad kretom stabla
U svetlu predočenog lista
I čujemo sa vlažnog tla
Vepra i lovačkoga psa
Gde slede svoje stare staze
Al međ zvezdama izmireni.

U mirnoj tački sveta što se vrti. Ni plotno ni besplotno;
Niti od niti prema; u mirnoj tački, tu je ples,
No ni zastoj ni kretanje. I ne zovi to stalnošću,
Prošlo i buduće na okupu. Niti pokret od niti prema,
Ni uspon ni pad. Da nema te tačke, mirne tačke,
Ne bi bilo plesa, a tu je samo ples.
Mogu samo reći, tu jesmo bili, no ne mogu reći gde.
I ne mogu reći koliko dugo, jer značilo bi postaviti to u
vreme.

Unutrašnju slobodu od praktične želje,
Izbavljenje od akcije i patnje, izbavljenje od unutrašnje
I spoljašnje prinude, sve ipak okruženo
Jednom milošću čulnog, belom svetlošću mirnom i
u pokretu.
Erhebung bez kretanja, sabranost
Bez eliminacije, ujedno i novi jedan svet
I stari u izričitosti, shvaćeni
U ispunjenju njene delimične ekstaze,
Razrešenju njenog delimičnog užasa.
Ipak povezanost prošlog i budućeg
Utkana u slabost tela što se menja,
Štiti ljudski rod od raja i prokletstva
koje plot ne može podneti.
Vreme prošlo i vreme buduće
Dopuštaju samo malo svesnosti.
Biti svestan, to nije biti u vremenu
No samo u vremenu može se tren u vrtu ruža,
Tren u venjaku gde pljušti kiša,
Tren u promajnoj crkvi kada dim se spušta
Pamtiti: upleten u prošlo i buduće.
Samo vremenom se vreme pobeđuje.

III

Ovo mesto nenaklonosti
Vreme pre i vreme posle
U mutnom nekom svetu: ni u danjem
Što zaodeva oblik bistrim mirom,
Pretvara senku u prolaznu lepotu
Sporim obrtanjem sugeriše stalnost
Ni u tami da pročisti dušu
Prazneći čula lišavanjem
Čisteći naklonost od vremenskog.
Ni obilje ni pustoš. Samo plamsaj
Nad usiljenim licima koja opseda vreme
Što zabavom se od zabave brane
Ispunjena maštarijama i lišena značenja
Visokoparna apatija bez sabranosti
Ljudi i papirići u kovitlacu hladnim vetrom
Što duva pre i posle vremena,
Vetrom kojim dišu nezdrava pluća
Vreme pre i vreme posle.
Podrigivanje nezdravih duša
U izbledeli vazduh, obamrli stvorovi
Vijani vetrom što briše sumornim londonskim brežuljcima
Hamstedom i Klarkenvelom, Kamdenom i Patnijem,
Hajgejtom, Primrozom i Ladgejtom. Ne ovde,
Nije ovde tama, u ovom uzdrhtalom svetu.

Siđi niže, siđi samo
U svet neprekidne samoće,
Svet ne svet, već ono što nije svet,
Unutrašnja tmina, oskudica
I lišenost svake svojine,
Iskušenje sveta čula,
Evakuacija sveta mašte,
Nedejstvenost sveta duha;
To je taj jedan put, a drugi je
Isti, ne u kretanju nego u
Uzdržavaju od kretanja; dok se svet kreće
U žudnji, pošljunčenim putevima
vremena prošlog i vremena budućeg.

IV

Dan su sahranili vreme i zvuk zvona,
Crni oblak nosi sunce s nebosklona.
Da l’ će nam se suncokret obratiti, lozice poviti
Dole svratiti, k nama saviti; vreže i vitice
Čvrsto sviti se?
Studeni zar neće
Prsti tise saviti se
Dole k nama? kad krilo vodomara
Svetlošću svetlosti odvrati, i smiri se, svetlost miruje
U mirnoj tački sveta što se okreće.

V

Reči se kreću, muzika se kreće
Samo u vremenu; no ono što samo živi
Može samo umreti. Reči, posle govora, dopiru
do tišine. Samo kroz oblik, raspored,
Mogu reči il muzika da dopru
U mir, ko što se kineski vrč i dalje
Neprekidno vrti u svom mirovanju.
Ne mirovanje violine, dok nota traje.
ne samo to, već postojanje istodobno,
Ili da kažemo, kraj prethodi početku,
A kraj i početak behu uvek prisutni
Pre početka i posle kraja.
I sada sve je uvek. Reči se napinju,
napuknu i ponekad lome pod teretom,
u napetosti skliznu, omaknu, nestaju,
Trunu od netačnosti, ne ostaju na mestu,
Neće da miruju. Glasovi što vrište,
Grde, rugaju se il naprosto brbljaju
Uvek nasrću na njih. U pustinji Reč
Najviše napadaju glasovi iskušenja,
Uplakana senka u pogrebnoj igri,
Glasna tužaljka neutešne himere.

Pojedinost rasporeda jeste kretanje,
Kao u primeru deset stepenica.
Želja po sebi jeste kretanje
Ne samo po sebi poželjno;
Ljubav po sebi ne pokreće,
Samo je uzrok i cilj kretanja,
Bezvremena i bez želje
osim sa gledišta vremena
uhvaćena u oblik što ograničava
između nebića i bića.
Nenadan u zraku sunca
Čak dok prašina se kreće
Ustaje skriveni smeh
dece među lišćem
Brzo sada, ovde, sada, uvek –
A smešno pusto tužno vreme
Pruža se pre i posle.